„Kakva je ovo nepažnja?!”, pomisli Skerlić. „Na kakve li se to načine ophode prema delima ovih autora? Velikana! Dučićeve korice okrnjene, Zmajevih jedva da i ima. Leže ovde, potopljene u prašinu i zaborav”. Zašao je u drugi red. Izvukao je glomaznu knjigu i prešao jagodicama preko utisnutih slova naslova. Bila je to čitanka za drugi razred.

Okretao je listove, puštajući ih da klize preko prstiju. Negde pri sredini susrete se sa imenima ljudi o kojima je i sam pisao: Dositejeva autobiografija, predgovori Svetozara Markovića, Jakšićevi stihovi, Lazarevićeve pripovetke… „Pogledaj! Evo i ove lude glave. Kostiću, fantaste, i ti si tu! Kakva družina!

U dobre ljude odrastaju oni što dobre misli u ranim danima pročitaju. Krepka reč ovih dela samo promućurne karaktere može stvoriti. Neka, neka! Glava što kroz knjige prođe i zidove će pameću probijati”.

Odmah kraj čitanke ležalo je njegovo delo: čitav niz „Pisaca i knjiga”, serija objavljivana od 1907. do 1913. Poput Dučićeve zbirke, bile su loše očuvane i papir je pretio da sklizne iz poveza. Naslovi su se odmotavali: „Dve ženske knjige”, ​​„Lažni modernizam u srpskoj književnosti”, „Jedna književna zaraza”, ​​„Srbija, njena kultura i književnost”, ​​„Mlada srpska poezija i pripovetka”, ​​„Lična narodna inicijativa”, ​​„Dva individualizma”… Čituckao je ono što je njegova ruka pisala pre toliko godina, uglavnom uživajući u žiži ponosa koja mu je titrala u grudima. „Moja reč živi. Čak i u ovim zapuštenim i hladnim hodnicima, ona je i dalje tu. Ona bi i dalje imala šta reći”.

Uze drugu čitanku, namenjenu starijim srednjoškolcima. Odnese je do stola i raširi njene korice. U čitanci za treći razred pronađe svoju impresionističku kritiku. Onu što je pisao o Stankovićevoj „Koštani”. Nalazila se tik iza Borinog romana, a uz dramski komad s pevanjem. Obujmi je pogledom i u trenu se zgreja toplinom negdašnjeg utiska zbog kojeg je Koštanu prozvao „jednom od najlepših, najpoetičnijih i najdubljih pesama cele naše književnosti”.

Za njega je Koštana bila pesma – intimna, duboka, bolna, meka sevdalinka o sevdahu i dertu, „ljubav koja je jača od smrti i koja se najzad izjednačuje sa smrću”. „Zaista, smrti za „Koštanu” ne može biti, treptaj njenog života još uvek rasplamsava mladost, a ni našim imenima ne da da zgasnu”.

Sede u stolicu pa razgaljenog pogleda nastavi da lista. „I druge su ispisnike, književne saputnike, upamtili. U sadržaju čitanke: Rakić, Šantić, Dučić i Bojić. Vidi li današnja mladost te carske galije onako kako smo ih mi gledali?” Pogleda dno stranice i primeti nacrtana srca, cvetove i podebljane stihove nekih pesama. I bi mu milo. „Ljudi ih i danas vole. Bio sam u pravu kada sam onako govorio o tim mladićima. Pitam se, ko li prepoznaje dananjšu decu? I pesme u njima?”

Iz te zapitanosti prenuše ga „dva individualizma”. „ „Nirvana”, „Tamnica”, „Možda spava”. Kakva je ovo groteska!? Pobogu, zar Dis? Hm, evo ga i „Krug”! Dakle, i Sekulićeva! Šta li su oni za života uradili pa im dela stoje u ovakvim knjigama? Šta li uče ovu decu?” Nasloni se i pročita izdvojene pesme. Prepoznao je iste mane, iste jadikovske delove o kojima je nekada napisao redove nabubrele ironijom.

Pročita druge analize koje su pratile tekstove u čitanci i kiselo se osmehnu. „Ima li kraja? Uzeli su ovog prokletog pesnika, neumesnog podražavaoca, njegov lamentirajući stih”. Ali, zalazeći sve dublje u tuđe kritike, u zapise koje su đaci ostavljali na listovima, on zauzda svoje misli. Jedno je bilo voditi se sopstvenom mišlju, a sasvim drugo suočavati se sa toliko drugih viđenja koja se nisu slagala sa tvojim.

„Šta se dogodilo? Kakva se to prekretnica u razmišljanju desila? Vide li koga veličaju? Orgiju i nebulozu… Da li je moguće? Stih je izgleda, ipak, nadjačao kritičku reč. Besmtrtnost pesnika, čime god zaslužena, ne može se poreći. Živeće i poništiće, a čini se da već jeste, ono što sam o njima negda govorio. Jovane! Nisi mogao da prođeš bez grešaka. Može li iko?”

Okrenu poslednje stranice čitanke na kojima su bile ispisane biografije. Među odrednicama se našlo i njegovo ime, svega nekoliko redova ispod Disovog. I tu su, olovkom, ispisivani neki komentari.

Čudne mrlje su se nazirale pod slabim svetlom. Pognuo je glavu i pomislio da su to tragovi suza. „Šta je važnije?”, zapitao se. „Reč koja sputava umetnika il’ reč koja oslobađa dušu? Čak i kada je kvari, dokazuje svoju snagu. Stih je dragocen, da! Jer svet oko pesme kruži, a život se, izgleda, ipak meri ritmom rima i stiha.”

Pogleda kroz prozor, ka Skerlićevoj, svojoj ulici, i zatvori oči. „Neka se dopunjuju – pesnik i kritičar. Nek’ pridržavaju i sapliću jedan drugog. Možda je to jedini način da prežive. Nije sve što propadne ružno, niti je nužno da ružno propadne”.

Spusti se niz stepenice i pođe ka uglu Skerlićeve i ulice Bore Stankovića. Dok je hodao, pomilovaše ga zvona iz Hrama Svetog Save.

Filip Ljubičić (profesorka i mentorka: dr Mirjana Stakić Savković)