Krupne kapi udarale su o bakrenu kapiju slivajući se niz zarđale šipke i natapajući zemlju.
Prljava voda kotrljala se niz stepenice izlizane vetrom stvarajući barice pri njihovom dnu.
Korov koji je izbijao iz vlažnih pukotina povijao se pod njihovom težinom, lelujajući se na severcu koji je dolazio sa ušća. Golo granje teturalo se u vazduhu, rastežući kržljave, izuvijane grančice. One su se slamale pri sudaru sa tlom i razbacivale iverje svuda po parku.
Krhotine slomljenog, zelenog stakla ležale su svuda, krckavo se oglašavajući kada bi ih neko zgazio. Zalutale životinje koje nisu imale nikakvog skrovišta vrtele su se oko ograde, bezuspešno tražeći zaklon od nevremena. Mačke nakostrešenih repova i olinjalog krzna trzavo su svojim zelenim, svetlucavim očima tražile rupu u drvetu koja nije bila napunjena vodom.
Bez svetlosti ulične rasvete koja se odavno predala kiši, to je i za njih bilo teško.
Oblaci su visili nisko nad zemljom, prožeti gromovima koji su cepali nebo na pola. Iz tog razdora spuštala se kiša, teška i olovna.
Usamljeni spomenik, u sredini parka, ponovo je odolevao vetrovima i munjama. Šešir koji je držao u levoj ruci beše izlizan, posut izmetom i umrljan blatom. Izgledao je pre kao zakrpeljnica neke lude nego cilindar naučenjaka. Upale oči spomenika nemo su posmatrale kovitlac lišća koji se pred njim dizao. U tišini su gledale kako vetar stvara dva obličja, lelujave prilike koje lebde nad tlom.
Onda se tri pogleda susretoše, jedan okamenjen, druga dva satkana samo od vazduha.
Vetar ubrzo podari lica i naličja prilikama. Prvo su stajale mirno pred spomenikom, u tišini gledajući natpis koji je bio uklesan u kamen.
„Znači li ovo išta?”, upita Dimitrije.
Preskočio je nisku ogradu koja je čuvala travnjak oko statue i beskrvnim jagodicama prešao preko reči. „Šta su danas za njih neke reči u kamenu, rođene davno pre njihovog života, pre života njihovih roditelja?”
Rudolf stade do njega i odmahnu glavom. Lišće oko njih zadrhta.
„Misliš li da je zaista tako? Pa svojim sam rukama ovo stvorio, svojim dletom ovo urezao. Mogu reći da sam svoje uradio. Oni će sami birati da li će ih shvatati i prihvatati. Reči i pouke samo od toga i zavise, ne misliš li? Zar je važno što su tu ako ne postoji niko ko će ih prigrabiti i oblikovati prema svome nahođenju i iskoristiti ih za svoje pobede?… Ili poraze”.
Dimitrije je ćutao. Obišao je svoje telo i lik nekoliko puta i zaustavio se pod skamenjenim pogledom.
U njemu je rastao čudan strah, neko njegovo obličje sa kakvim se ranije nije sretao. Osvrnuo se oko sebe, začuđen gradom u kojem je i učio i podučavao, iz kojeg su ga i ka večnosti ispratili. Nisu ga toliko čudile visoke zgrade i užurbanost ljudi.
Među njegovim stanovnicima se oduvek širila želja za brzim svršetkom poslova − ne zbog lenosti i potrebe za odmorom već zbog mašte i želje za novim iskustvima.
U njima je nekada goreo plam koji su novi izazovi, i užici koje su u njima pronalazili, budili.
Te vatre sada nije bilo. Iza nje je ostala tek hrpa pepela iz koje se podizao težak, truli miris koji se zavukao u trotoare i platoe, škole i bolnice.
„Plašim se”, prošaptao je tiho Dimitrije. Rudolf se okrenu ka njemu, začuđen drhtavošću koja mu je pokorila glas. Ćutao je, znajući da je za ono za šta se Dimitrije spremao potrebno vreme i hrabrost, stvari kojih nikada nema dovoljno, ali se najviše i traće.
Dimitrije ga uze pod ruku i njih dvojica odoše do klupe. Pored nje je, u ritmu kiše i gromova, titrala sijalica na banderi. Rudolf se nasloni na nju i svetlo ubrzo utrnu, ostavivši ih same sa mrakom koji se zgrušavao.
„Plašim se”, ponovi Dimitrije kada su seli na mokru klupu. „Plašim se divljaštva u koje se ovaj narod utopio.
Video si i sam kakvo beznađe se rodilo u njima, kako, umesto pesme i basne, deci u misli ušivaju nasilje.
Je li se to moja mašta sa mnom poigrava ili smo stvarno propali tako duboko, mi, sveštenici i naučenjaci, građani i učenici. Mi, ljudi?
Je li to neko opšte ludilo zavladalo mladim umovima, pa oni ne znaju da razdvoje dobro od lošeg?
Kakvi su se to zli dusi u njima ugnezdili pa se raduju kada se nekome zlo učini?
Reci mi.
Ti si ljude vajao i ti si im lica upoznao. Niko im se više u lice nije unosio i oči proučavao. Oči su, ipak, najbitniji put do čovekova srca. Reci mi, dragi moj Valdec, kakva im je to koprena pomutila vidik?”
Sada Rudolf poćuta, ne znajući šta da kaže. Gledao je u svojih ruku delo i splasnuo zbog boje koja se oljuštila, osušenog izmeta koji je ukrašavao grudi i vrat spomenika. Pogled mu se zaustavi na praznim dupljama i u njemu nešto prepuče. Razbesni ga nepažnja kojom je odisalo nešto što je ostavio za buduća pokolenja, nešto za šta se nadao da će postati dragost mlađima. Nešto što je trebalo biti sjajno, kao svetionik mornaru, a sada je zapušteno i odbačeno kao mapa koju su poništili novi putevi.
On skoči na noge i zgrabi Dimitrija za ruku, koji, začuđen ovime, pade na tlo. Rudolf ga podiže i njih dvojica se vinuše ka nebesima. Probili su se kroz oblake koji su zaklonili sunce i provukli se između munja koje spališe drveće. Zaogrnuli su ostarela ramena svemirskim svodom. Izbacivši iz sebe bes što je narastao, Rudolf pusti ruku svoga prijatelja.
Njih dvojica se ponovo nađoše u parku. Nebo je bilo ogoljeno, plavo i beskrajno. Najveća od svih zvezda visila im je direktno nad glavama, pobijajući svetlost lampi koje su, uprkos preovladavajućem danu, sijale. Vazduh je bio ispunjen povicima dece, roditeljskim brižnim usklicima i pretnjama, lavežom pasa. Iza njih, negde van granica parkova i zelenila, huktao je grad sa svojim fabrikama i gasovima.
Gledali su jedan drugoga, nevidljivi za druge ljude.
Dositejev spomenik je za svet bio nevidljiv kao i njih dvojica. Njegove zelene zenice i dalje su gledale ka fakultetima koji su čvrsto držali jednu od poslednjih linija odbrane.
„Samo se osvrni oko sebe, Dimitrije”, reče Rudolf.
„Sagledaj ono što te okružuje. Ljudi više ne razumeju ni najjednostavnije stvari. Ti si u vekove gledao radi želje da pomogneš svom narodu. Ne možeš kao dobrotvor da zahtevaš od nekoga da tvoju pomoć primi. Ti si, kao i ja kada sam napravio taj spomenik, svoje uradio. Svoj život si ukrasio, kao i mnoge druge. Mnoga su pokolenja od tada gazila ovim gradom. Neki su se tvoje poruke prihvatili, drugi nisu. Podelili su se. Bio je to spontan događaj, duševno i umno ocepljenje koje je trajalo decenijama. Postoje i dalje oni koji shvataju i osećaju ljubavi i bolove koje smo ti i ja propatili. Mlade ruže koje cvetaju u mladalačkim srcima i venu kada reči pronađu svoju metu i ubodu i zaseku. Još ima onih koji poštenu reč cene. Ja znam da boli kad gledaš kako se oni za koje si se borio kreću stazama bespuća i razvrata. Umetnost izumire, a sećanje na umetnike isparava sa njom. Ti i ja više ništa ne možemo da učinimo. Odživeli smo date nam vekove. I živeli smo ih, oh, ne da smo ih živeli!
Sada gledamo. Gledamo i nadamo se da će naići neko voljan da se bori, neko koga ovaj manjak poretka muči i guši. Nada, Dimitrije. Neko će još gaziti stazom koju si ti utabao, neko će baciti pogled na misao koju si ispisao.”
Prosvetitelj i vajar se još malo zadržaše u parku. Zatim se novi vetar ponovo podiže i
neimari nestadoše, vraćeni nazad u svoje vekove i svoja učenja.