Posts by Filip

Krupne kapi udarale su o bakrenu kapiju slivajući se niz zarđale šipke i natapajući zemlju.
Prljava voda kotrljala se niz stepenice izlizane vetrom stvarajući barice pri njihovom dnu.
Korov koji je izbijao iz vlažnih pukotina povijao se pod njihovom težinom, lelujajući se na severcu koji je dolazio sa ušća. Golo granje teturalo se u vazduhu, rastežući kržljave, izuvijane grančice. One su se slamale pri sudaru sa tlom i razbacivale iverje svuda po parku.

Krhotine slomljenog, zelenog stakla ležale su svuda, krckavo se oglašavajući kada bi ih neko zgazio. Zalutale životinje koje nisu imale nikakvog skrovišta vrtele su se oko ograde, bezuspešno tražeći zaklon od nevremena. Mačke nakostrešenih repova i olinjalog krzna trzavo su svojim zelenim, svetlucavim očima tražile rupu u drvetu koja nije bila napunjena vodom.

Bez svetlosti ulične rasvete koja se odavno predala kiši, to je i za njih bilo teško.
Oblaci su visili nisko nad zemljom, prožeti gromovima koji su cepali nebo na pola. Iz tog razdora spuštala se kiša, teška i olovna.
Usamljeni spomenik, u sredini parka, ponovo je odolevao vetrovima i munjama. Šešir koji je držao u levoj ruci beše izlizan, posut izmetom i umrljan blatom. Izgledao je pre kao zakrpeljnica neke lude nego cilindar naučenjaka. Upale oči spomenika nemo su posmatrale kovitlac lišća koji se pred njim dizao. U tišini su gledale kako vetar stvara dva obličja, lelujave prilike koje lebde nad tlom.

Onda se tri pogleda susretoše, jedan okamenjen, druga dva satkana samo od vazduha.
Vetar ubrzo podari lica i naličja prilikama. Prvo su stajale mirno pred spomenikom, u tišini gledajući natpis koji je bio uklesan u kamen.
„Znači li ovo išta?”, upita Dimitrije.

Preskočio je nisku ogradu koja je čuvala travnjak oko statue i beskrvnim jagodicama prešao preko reči. „Šta su danas za njih neke reči u kamenu, rođene davno pre njihovog života, pre života njihovih roditelja?”
Rudolf stade do njega i odmahnu glavom. Lišće oko njih zadrhta.

„Misliš li da je zaista tako? Pa svojim sam rukama ovo stvorio, svojim dletom ovo urezao. Mogu reći da sam svoje uradio. Oni će sami birati da li će ih shvatati i prihvatati. Reči i pouke samo od toga i zavise, ne misliš li? Zar je važno što su tu ako ne postoji niko ko će ih prigrabiti i oblikovati prema svome nahođenju i iskoristiti ih za svoje pobede?… Ili poraze”.

Dimitrije je ćutao. Obišao je svoje telo i lik nekoliko puta i zaustavio se pod skamenjenim pogledom.

U njemu je rastao čudan strah, neko njegovo obličje sa kakvim se ranije nije sretao. Osvrnuo se oko sebe, začuđen gradom u kojem je i učio i podučavao, iz kojeg su ga i ka večnosti ispratili. Nisu ga toliko čudile visoke zgrade i užurbanost ljudi.
Među njegovim stanovnicima se oduvek širila želja za brzim svršetkom poslova − ne zbog lenosti i potrebe za odmorom već zbog mašte i želje za novim iskustvima.

U njima je nekada goreo plam koji su novi izazovi, i užici koje su u njima pronalazili, budili.

Te vatre sada nije bilo. Iza nje je ostala tek hrpa pepela iz koje se podizao težak, truli miris koji se zavukao u trotoare i platoe, škole i bolnice.
„Plašim se”, prošaptao je tiho Dimitrije. Rudolf se okrenu ka njemu, začuđen drhtavošću koja mu je pokorila glas. Ćutao je, znajući da je za ono za šta se Dimitrije spremao potrebno vreme i hrabrost, stvari kojih nikada nema dovoljno, ali se najviše i traće.

Dimitrije ga uze pod ruku i njih dvojica odoše do klupe. Pored nje je, u ritmu kiše i gromova, titrala sijalica na banderi. Rudolf se nasloni na nju i svetlo ubrzo utrnu, ostavivši ih same sa mrakom koji se zgrušavao.

„Plašim se”, ponovi Dimitrije kada su seli na mokru klupu. „Plašim se divljaštva u koje se ovaj narod utopio.

Video si i sam kakvo beznađe se rodilo u njima, kako, umesto pesme i basne, deci u misli ušivaju nasilje.

Je li se to moja mašta sa mnom poigrava ili smo stvarno propali tako duboko, mi, sveštenici i naučenjaci, građani i učenici. Mi, ljudi?
Je li to neko opšte ludilo zavladalo mladim umovima, pa oni ne znaju da razdvoje dobro od lošeg?

Kakvi su se to zli dusi u njima ugnezdili pa se raduju kada se nekome zlo učini?

Reci mi.

Ti si ljude vajao i ti si im lica upoznao. Niko im se više u lice nije unosio i oči proučavao. Oči su, ipak, najbitniji put do čovekova srca. Reci mi, dragi moj Valdec, kakva im je to koprena pomutila vidik?”

Sada Rudolf poćuta, ne znajući šta da kaže. Gledao je u svojih ruku delo i splasnuo zbog boje koja se oljuštila, osušenog izmeta koji je ukrašavao grudi i vrat spomenika. Pogled mu se zaustavi na praznim dupljama i u njemu nešto prepuče. Razbesni ga nepažnja kojom je odisalo nešto što je ostavio za buduća pokolenja, nešto za šta se nadao da će postati dragost mlađima. Nešto što je trebalo biti sjajno, kao svetionik mornaru, a sada je zapušteno i odbačeno kao mapa koju su poništili novi putevi.

On skoči na noge i zgrabi Dimitrija za ruku, koji, začuđen ovime, pade na tlo. Rudolf ga podiže i njih dvojica se vinuše ka nebesima. Probili su se kroz oblake koji su zaklonili sunce i provukli se između munja koje spališe drveće. Zaogrnuli su ostarela ramena svemirskim svodom. Izbacivši iz sebe bes što je narastao, Rudolf pusti ruku svoga prijatelja.
Njih dvojica se ponovo nađoše u parku. Nebo je bilo ogoljeno, plavo i beskrajno. Najveća od svih zvezda visila im je direktno nad glavama, pobijajući svetlost lampi koje su, uprkos preovladavajućem danu, sijale. Vazduh je bio ispunjen povicima dece, roditeljskim brižnim usklicima i pretnjama, lavežom pasa. Iza njih, negde van granica parkova i zelenila, huktao je grad sa svojim fabrikama i gasovima.
Gledali su jedan drugoga, nevidljivi za druge ljude.

Dositejev spomenik je za svet bio nevidljiv kao i njih dvojica. Njegove zelene zenice i dalje su gledale ka fakultetima koji su čvrsto držali jednu od poslednjih linija odbrane.

„Samo se osvrni oko sebe, Dimitrije”, reče Rudolf.

„Sagledaj ono što te okružuje. Ljudi više ne razumeju ni najjednostavnije stvari. Ti si u vekove gledao radi želje da pomogneš svom narodu. Ne možeš kao dobrotvor da zahtevaš od nekoga da tvoju pomoć primi. Ti si, kao i ja kada sam napravio taj spomenik, svoje uradio. Svoj život si ukrasio, kao i mnoge druge. Mnoga su pokolenja od tada gazila ovim gradom. Neki su se tvoje poruke prihvatili, drugi nisu. Podelili su se. Bio je to spontan događaj, duševno i umno ocepljenje koje je trajalo decenijama. Postoje i dalje oni koji shvataju i osećaju ljubavi i bolove koje smo ti i ja propatili. Mlade ruže koje cvetaju u mladalačkim srcima i venu kada reči pronađu svoju metu i ubodu i zaseku. Još ima onih koji poštenu reč cene. Ja znam da boli kad gledaš kako se oni za koje si se borio kreću stazama bespuća i razvrata. Umetnost izumire, a sećanje na umetnike isparava sa njom. Ti i ja više ništa ne možemo da učinimo. Odživeli smo date nam vekove. I živeli smo ih, oh, ne da smo ih živeli!

Sada gledamo. Gledamo i nadamo se da će naići neko voljan da se bori, neko koga ovaj manjak poretka muči i guši. Nada, Dimitrije. Neko će još gaziti stazom koju si ti utabao, neko će baciti pogled na misao koju si ispisao.”

Prosvetitelj i vajar se još malo zadržaše u parku. Zatim se novi vetar ponovo podiže i
neimari nestadoše, vraćeni nazad u svoje vekove i svoja učenja.

„Kakva je ovo nepažnja?!”, pomisli Skerlić. „Na kakve li se to načine ophode prema delima ovih autora? Velikana! Dučićeve korice okrnjene, Zmajevih jedva da i ima. Leže ovde, potopljene u prašinu i zaborav”. Zašao je u drugi red. Izvukao je glomaznu knjigu i prešao jagodicama preko utisnutih slova naslova. Bila je to čitanka za drugi razred.

Okretao je listove, puštajući ih da klize preko prstiju. Negde pri sredini susrete se sa imenima ljudi o kojima je i sam pisao: Dositejeva autobiografija, predgovori Svetozara Markovića, Jakšićevi stihovi, Lazarevićeve pripovetke… „Pogledaj! Evo i ove lude glave. Kostiću, fantaste, i ti si tu! Kakva družina!

U dobre ljude odrastaju oni što dobre misli u ranim danima pročitaju. Krepka reč ovih dela samo promućurne karaktere može stvoriti. Neka, neka! Glava što kroz knjige prođe i zidove će pameću probijati”.

Odmah kraj čitanke ležalo je njegovo delo: čitav niz „Pisaca i knjiga”, serija objavljivana od 1907. do 1913. Poput Dučićeve zbirke, bile su loše očuvane i papir je pretio da sklizne iz poveza. Naslovi su se odmotavali: „Dve ženske knjige”, ​​„Lažni modernizam u srpskoj književnosti”, „Jedna književna zaraza”, ​​„Srbija, njena kultura i književnost”, ​​„Mlada srpska poezija i pripovetka”, ​​„Lična narodna inicijativa”, ​​„Dva individualizma”… Čituckao je ono što je njegova ruka pisala pre toliko godina, uglavnom uživajući u žiži ponosa koja mu je titrala u grudima. „Moja reč živi. Čak i u ovim zapuštenim i hladnim hodnicima, ona je i dalje tu. Ona bi i dalje imala šta reći”.

Uze drugu čitanku, namenjenu starijim srednjoškolcima. Odnese je do stola i raširi njene korice. U čitanci za treći razred pronađe svoju impresionističku kritiku. Onu što je pisao o Stankovićevoj „Koštani”. Nalazila se tik iza Borinog romana, a uz dramski komad s pevanjem. Obujmi je pogledom i u trenu se zgreja toplinom negdašnjeg utiska zbog kojeg je Koštanu prozvao „jednom od najlepših, najpoetičnijih i najdubljih pesama cele naše književnosti”.

Za njega je Koštana bila pesma – intimna, duboka, bolna, meka sevdalinka o sevdahu i dertu, „ljubav koja je jača od smrti i koja se najzad izjednačuje sa smrću”. „Zaista, smrti za „Koštanu” ne može biti, treptaj njenog života još uvek rasplamsava mladost, a ni našim imenima ne da da zgasnu”.

Sede u stolicu pa razgaljenog pogleda nastavi da lista. „I druge su ispisnike, književne saputnike, upamtili. U sadržaju čitanke: Rakić, Šantić, Dučić i Bojić. Vidi li današnja mladost te carske galije onako kako smo ih mi gledali?” Pogleda dno stranice i primeti nacrtana srca, cvetove i podebljane stihove nekih pesama. I bi mu milo. „Ljudi ih i danas vole. Bio sam u pravu kada sam onako govorio o tim mladićima. Pitam se, ko li prepoznaje dananjšu decu? I pesme u njima?”

Iz te zapitanosti prenuše ga „dva individualizma”. „ „Nirvana”, „Tamnica”, „Možda spava”. Kakva je ovo groteska!? Pobogu, zar Dis? Hm, evo ga i „Krug”! Dakle, i Sekulićeva! Šta li su oni za života uradili pa im dela stoje u ovakvim knjigama? Šta li uče ovu decu?” Nasloni se i pročita izdvojene pesme. Prepoznao je iste mane, iste jadikovske delove o kojima je nekada napisao redove nabubrele ironijom.

Pročita druge analize koje su pratile tekstove u čitanci i kiselo se osmehnu. „Ima li kraja? Uzeli su ovog prokletog pesnika, neumesnog podražavaoca, njegov lamentirajući stih”. Ali, zalazeći sve dublje u tuđe kritike, u zapise koje su đaci ostavljali na listovima, on zauzda svoje misli. Jedno je bilo voditi se sopstvenom mišlju, a sasvim drugo suočavati se sa toliko drugih viđenja koja se nisu slagala sa tvojim.

„Šta se dogodilo? Kakva se to prekretnica u razmišljanju desila? Vide li koga veličaju? Orgiju i nebulozu… Da li je moguće? Stih je izgleda, ipak, nadjačao kritičku reč. Besmtrtnost pesnika, čime god zaslužena, ne može se poreći. Živeće i poništiće, a čini se da već jeste, ono što sam o njima negda govorio. Jovane! Nisi mogao da prođeš bez grešaka. Može li iko?”

Okrenu poslednje stranice čitanke na kojima su bile ispisane biografije. Među odrednicama se našlo i njegovo ime, svega nekoliko redova ispod Disovog. I tu su, olovkom, ispisivani neki komentari.

Čudne mrlje su se nazirale pod slabim svetlom. Pognuo je glavu i pomislio da su to tragovi suza. „Šta je važnije?”, zapitao se. „Reč koja sputava umetnika il’ reč koja oslobađa dušu? Čak i kada je kvari, dokazuje svoju snagu. Stih je dragocen, da! Jer svet oko pesme kruži, a život se, izgleda, ipak meri ritmom rima i stiha.”

Pogleda kroz prozor, ka Skerlićevoj, svojoj ulici, i zatvori oči. „Neka se dopunjuju – pesnik i kritičar. Nek’ pridržavaju i sapliću jedan drugog. Možda je to jedini način da prežive. Nije sve što propadne ružno, niti je nužno da ružno propadne”.

Spusti se niz stepenice i pođe ka uglu Skerlićeve i ulice Bore Stankovića. Dok je hodao, pomilovaše ga zvona iz Hrama Svetog Save.

Filip Ljubičić (profesorka i mentorka: dr Mirjana Stakić Savković)

„Dragi moj prijatelju,

Nadam se da Vas dobra sreća prati, da se zla izgubila negde daleko i da je na vidiku nema. Da ste veseli i radosni, da suze, ako ih i ima, teku samo onda kada se od srca smejete.

Ja Vam pišem kako bih Vas obavestio, da je ovde, u nas, bilo i lepših vremena.

Novine o kojima Vas želim obavestiti su krajnje ozbiljne i bojim se da moramo delati veoma, veoma brzo. U mojim mislima, radosno se šetkaju sećanja na dane kada sam kao mladić hrlio ulicama Beograda, Beča, Trsta… I vi ste imali svoje ulice, zar ne?

Prihvatali smo knjige i jurili za znanjem, ali ne samo radi nas, nego radi i naroda sprskoga! Kako smo u taljigama, zapregama, nogama svojim, putovali i tumarali, pretrpani – savijenih leđa, ne uvek zbog briga, nego i zbog knjiga koje smo na njima prtili, da bismo ih narodu darivali. Ko Srbinu ne bi pomogao? Ovaj naš narod, ruku žuljevitih i kolena kvrgavih, brkova sedih i od uzdaha požutelih, tako divan, tako mio…

Pitaću Vas, ko ga ne bi stalno celivao i mazio? Mi smo još i više od toga uradili, mi smo se starali da ga obrazujemo. Naš zadatak, koji sami sebi prepisasmo, urodio je plodom i naše oči se tada nauživaše gledajući mladost kako se uspinje stazama srpske prosvete i kulture.

Smišljali su pozorišne igre, gradili su scene, oštrili glasove i knjige ispisivali. Pod prozorima stajali i draganama pevali, a onda ujutru u školu išli, da kredom po tabli pišu. Ono što smo mi zamislili, krenulo je da se ostvaruje. Srpsko ime i tlo se opet časno i sa ponosom počelo izgovarati. Vostajala je Serbija.

Ali danas, moram Vama, svom prijatelju, Gospod nam dragi pomogao, saopštiti druge vesti. Naše oranje, sađenje i polivanje semena kulture, plodovi koji su iz njega izišli, istrulilo je. Ostalo je iza njega tek koje parče osušene korice na tlu.

Moram Vas zvati da se ponovo spustite u zemlju Srbiju i pomognete mi da iskorenim zlo koje se širi našim potocima, koje se uvuklo u naše škole, kulturne i pravne kuće, bolnice i nasleđe.

Neznanja je sve više i više. Koristiću teška poređenja, kako biste uvideli ozbiljnost našeg problema. Glupost se širi među ljudima kao klica zaraze kroz bolesnika, ta odvratna gangrena koja otruje sve što dodirne. Uskoro neće preostati naroda koji će moći da otruje, glupost i zavada će zavladati, a časti i nauke više biti neće.

Naš divan narod se izgubio u šumi poroka i ludila. Okreću se leđa školi i obrazovanju, odbacuje se mudrost radi svakodnevnih prolaznosti. Svoje učitelje zanemaruju, roditeljima govore ružnim rečima, neretko se čak i nasilju okreću.

Voleo bih ih podsetiti da se ne uči samo na greškama, te da iz svojih pobeda mogu izvući nešto novo, dobar znak ili pravi naum. Ali njihov moral je tako često gnjio, lenjost se u njih uvukla pa i najslabiji vetar može da ih pokosi, obori, saseče, obeshrabri.

Knjige, naređane na policama biblioteka, samo skupljaju prašinu. Oštri očnjaci vremena ih kidaju komad po komad, njihove stranice, pune iskustva i nauke, komedije i ljubavi, trunu pod lošim uslovima, opkoljene vlagom i nezainteresovanošću.

U modernom dobu, u kojem dugme računara postaje prva ikona, a monitor novo jevanđelje, knjige su se pretvorile u majušni deo pamćenja, koji svakog dana zamire na pučini revolucije.

Strašno mi je misliti šta se još desiti može. Mora se hitno delati, jer verujem da nas jako malo deli od potpune propasti i urušenja zdravoga razuma. Narod će se izlizati u ovom novom dobu čiji su ljubimci prostota i neznanje.

Zato, najmiliji moj, dođi. Dođi i pomozi mi da iskorenimo ovo zlo što se među narodom srpskim širi. Da mu obnovimo stari put – da ponovo obesimo svetiljke po stazi obrazovanja.

Da naši ljudi ponovo budu na vrhu sveta…“…

Ili makar da se Dositej ne brine ovoliko koliko je to činio dok je u mojim mislima pisao ljubaznom Haralampiju.

Filip

Filip Ljubičić, III razred, Filološka gimnazija, Beograd (predmetni profesor Mirjana Stakić Savković)